Kao neko ko obožava more, odlučila sam da ga ove godine ne propustim, pa makar to značilo vikend u Italiji ili Sloveniji. Pošto mi se sviđaju peščane plaže, Italija je bila u prednosti za jedan mali plusić. Gledajući šta mi je najbliže od mesta koja ispunjavaju zahteve, izabor je bio gradić Grado. Ne znajući da ću posetiti i Lignano.
Kako sam poznata po „dobro isplaniranim“ odmorima i ovaj put sam u četvrtak uveče tražila smeštaj za petak. Naravno, da ga u Gradu nisam našla. Tako da sam gledala najbliži smeštaj moru, razmišljajući kako svejedno sam motorom mogu gde hoću i kad hoću. Smeštaj sam našla u San Canzian D’isonzo, oko 20-tak kilometara od Grada.
Grado
Već u petak predveče kad sam stigla u smeštaj ostavila sam stvari i uputila se ka Gradu. Što se kasnije ispostavilo kao odlična ideja.
O gradiću Grado
Grado se nalazi u severoistočnom delu Italije, na 50 km zapadno od Trsta (sedišta pokrajine Friuli-Venezia Giulia).
Izgrađen je u oblati močvare, pa se oko njega pruža močvarno područje istočnog dela Padske nizije – Pianura Padana. Ovo je jedna od najvećih nizija u južnoj Evropi. Zbog isušivanja kroz naselje je prokopano više kanala, pa grad liči na „malu Veneciju“.
Smatra se najsevernijim gradom na Jadranu. Grado je nekad bio ribarsko naselje, dok je danas poznato primorsko letovalište.
Stigla sam na odredište
Umorna od puta odlučila sam da ga ne obilazim u petak, nego da sednem na plažu i čitam knjigu. Na plaži me nije dočekala najlepša zastava na svetu – zelena ( znak da je voda idealna za kupanje 🙂 ), naprotiv, bila je crvena. Kad sam prišla vodi videla sam da je voda puna trave i nije pogodna za kupanje. U plićaku su se povremeno mogli videti mali račići kako se probijaju kroz gustu travu. Sela sam na pesak i čitala knjigu. A sunce me obasjavalo zlatnim zracima koji su polako odlazili, ostavljajući za sobom prostor mesecu da pokaže svoju lepotu.
Nakon zalasku sunca, krenula sam plažom ka motoru. Po pesku je more rasulo prelepe male školjke, kojima ne mogu da odolim. Zbog taga sam u Barseloni došla u situaciju da moram da shvatim da živim na moru i ne mogu svaku školjku koja mi se svidi poneti kući. Bilo je predivno šetati praznom plažom, dok nisam shvatila da me komarci grizu i da moram da požurim. Pošto Grado leži na močvarnom području, savetujem Vam da ne zaboravite u kofer ubaciti nešto protiv komaraca.
U međuvremenu, naravno da nisam mogla izdržati, pa sam i pored trave odlučila pokvasiti bar stopala. Da bih nakon toga shvatila da se tuševi plaćaju kovanicama, a ja kod sebe nemam sitno.
Čizama punih peska sa čuđenjem, izgrižena, ali sa divnim osećajem onog čarobnog mirisa i slikom predivnih plavih boja mora, krenula sam u smeštaj. Društvo do smeštaja mi je pravio prelepi purpurni pun mesec, koji je kasnije promenio boju u narandžastu.
Nažalost, najavljeno nevreme za nedelju, u Austriji, me je sprečilo da se vratim u Grado i istražim njegove čari.
Lignano
Nisam mogla da se pomirim sa tim da ako hoću da se kupam moram ići na plažu sa kamenčićima. Tražeći sledeću plažu, interesantnu, a peščanu, našla sam grad Lignano.
O gradu Lignano
Lignano leži na poluostrvu na polovini puta između Venecije i Trsta.
Istorija
S’ početka 20. veka, Lignano je bio mesto u kojem je izgrađeno tek nekoliko turističkih objekata. Do njega se moglo doći jedino morem. Tek 1926. godine izgrađen je put do Latisane (opština čiji je Lignano bio deo). Prvi stalni stanovnici naselili su se tek 1931. godine, nakon isušivanja obližnjih močvara. 1935. godine iz reklamnih razloga gradu je dodat pridev Sabbiadoro („zlatni pjesak“).
Za vreme Drugog svetskog rata u završnim operacijama, nacistička Nemačka je u maju 1945. evakuirala deo svojih jedinica i vojnog osoblja iz Istre i Trsta pred nadirućim jedinicama Jugoslavenske armije. Tako da je se na ušću Tagliamento našlo 26 brodova sa 6000 naoružanih vojnika. Što je ozbiljno zabrinulo 21. bataljon novozelandske vojske koji je upravo oslobodio taj kraj, jer ih je bilo samo 300. Međutim, demoralizirani Nemci predali su se 4. maja 1945. godine.
Lignano se nakon Drugog svetskog rata naglo razvio kao turističko mesto s puno objekata i kuća za odmor. Peščana plaža u Lignanu duga je 8 km i podeljena na tri dijela: Sabbiadoro, Pineta i Riviera. Lingano ima marinu koja je izrasla u jednu od najopremljenijih i najvećih u Evropi. Lignano godišnje poseti oko 4.000.000 turista sa svih strana sveta.
Lignano je do 1959. godine bio deo opštine Latisana, i od tad do danas je samostalni grad.
Lignano Sabbiadoro
Od smeštaja do Lignana sam imala oko 60-tak kilometara. Parking je bilo malo teže naći, bar u delu Lignana uz plaže Sabbiadoro-a, bliže luci. Na plažama je moguće iznajmiti ležaljke i suncobrane. Jedna od plaža je čak i pet friendly (Doggy Beach) i izuzeno je lepa. Sa plaže „Doggy Beach“ se vide Vecchio Faro i Faro Rosso. Voda je bila prijatna za kupanje, ali plitka, pa samim tim i pogodna za letovanja sa decom. Koliko god da sam daleko uvek je bilo ne više od …. metara dubine.
Via Udine
Nakon, plaže odlučila sam naći neki restoran na obližnjem šetalištu (Via Udine). Pored brojnih restorana ovde, takođe, možete naći i suvenirnice ili apoteku. Ipak, ono što mi najveću pažnju privuko jeste kolekcionarska prodavnica „La Fata & il Drago“. Imaju prelepe figure zmajeva, vila, veštica i drugih mitskih bića, a nađe se po neki štapić i drugi rekviziti za ljubitelje Hari Potera.
Nakon, šetnje vreme mi je bilo da se vratim u smeštaj i pripremim za povratak u (ove godine) kišnu Austriju.
Na povratku u Austriju, kod Udina, svratila sam u selo Raccolana. Razlog posete Raccolana bila je kristalna boja reke koja me je mamila da na kratko stanem i divim joj se. Nažalost, nisam znala da se samo 3 km dalje od sela krije prelep dragulj – Cascate Del Rio Repepeit.
Raccolana je bila zadnje mesto u Italliji koje sam posetila pre ulaska u Austriju, gde sam još malo istraživala. Više o tim mestima neki drugi put. 😉